Тихо и ненаметљиво, како је и живео, преселио се у вечност велики прегалац и друштвени радник г. Слободан Ивошевић.
Значај његовог неуморног рада на расветљавању економског наслеђа српског народа, стални труд на обнављању принципа који су владали у предузетништву и банкарству широм српских земаља, показаће своју вредност тек сада, када нас је напустио.
Српски народ је заборавио, сплетом неповољних историјских околности ― суровим искривљењем националног наслеђа и брисањем истине спроведеним од безбожничког комунистичког режима и његових, на жалост српских, новоисторичара ― на великане економске мисли којима је српски народ обиловао и у окупираним и у ослобођеним земљама. Када би огромни рад, труд и успех у обнављању успомене на дух Предузетника – око којег је окупио, поред осталих, и таква имена као што су Краљ Александар I, др Јован Цвијић, Лазар Дунђерски, прота Никола Беговић, проф. Павле Аршинов и много других значајних делатника тог доба – и Српске банке у Загребу, на који дух је наш народ био принуђен да заборави, био једино што је Слободан успео да уради у свом животу, било би више него довољно. Неуморно нас је подсећао да је организација Привредник ишколовала 36775 питомаца, од којих су њих преко 8000 постали милионери, трудом и залагањем великих, а заборављених, српских патриота Косте Таушановића и Владимира Матијевића, и да су сви ти питомци образовани у духу главних, Христових принципа економије: рад, штедња и честитост. Рад, штедња и честитост су покретачи свих подвига и истраживања самог г. Ивошевића; у том духу успео је да, не занемарујући многочлану породицу у којој се остварио као супруг, отац и деда, оствари капитално дело од преко 40 штампаних публикација.
Његови радови попут књига Учите од жене, Загонетка звана жена и још много других, неоспорним доказима и примерима показали су колико је жена у српском друштву кроз целокупну историју имала, уистину, главну и пресудну улогу. Материјалима и историјским доказима осветлио је улогу породице као главног (и) економског покретача српског друштва и сваке појединачне заједнице.
Свагда усмерен на лик Светога Саве, кога је из дубине душе молитвено призивао све до последњег даха свог бића, трудио се да му највећи син наше Цркве и народа буде и узор и светило у промишљању исправног и напредног друштвеног уређења. Инспирисан грандиозним делом највећег Србина у свим световима, Светога Саве, наш Слободан је у својим делима указао на онај пут који је једини спасоносан за наше друштво, наш народ и сваког од нас појединачно ― пут заједништва у органском јединству свих ћелија друштва.
Никада не одступајући од моралних основа свих и свега у нашем свету, наглашавао је да без ослањања на наше вишевековно православно искуство и духовно усмерење Цркве, народ и друштво не могу и неће опстати, јер без моралних основа утемељених у Христу, ништа ни не треба да постоји. Волео је да, уместо њега, говоре наши свети преци и великани из разних области друштвеног прегалаштва. Стога, и ми ћемо на крају овог подсећања на нашег драгог новопредстављеног брата у Христу, завршити речима којима је сам Слободан завршио једну од својих најзначајнијих књига (Мисија ― рад, штедња, честитост: Ортодоксни темељи менаџмента) која је књига, уз капитално издање Лексикон српског предузетништва, круна његовог истраживачког и научног рада:
“… били смо своји, имали све своје – религију, фолософију, идеологију, демократију, културу, писмо и писменост, развијену привреду, богату земљу, науку, војску. Уза све то били смо часни и праведни, а Бог нас је обдарио и физичком лепотом, једном речју били смо трн у оку ђаволу.“ Монах Теодор
Ако смо били, опет можемо бити. То смо дужни својој деци. Где је вода једном извирала и опет ће. ― Слободан С. Ивошевић
Душко Вукадиновић
Нови Сад
