У организацији Удружења потомака и поштовалаца српских добровољаца1912.-1918. – „Обилић” из Новог Сада и Завичајног сабора „Нова Градина”, приређено је у петак, 17. марта, културно дешавање – представљање књиге о овом славонском селу. Вече у Дигиталном омладинском центру ГБНС је било изузето посећено, као што је уобичајено на догађајима која организује удружење „Обилић”. У програму су учествовали и ученици Карловачке Богословије а модерирала је Весна Живкковић.
Официр у пензији Раде Жарковић је представио рад Завичајног удружења које ово запустело село чини живим, својим сећањем. Организују и конкретне манифестације, обиласка самог села. Смисао завичајних удружења није тек окупљање земљака које има сентименталну вредност и дружење, певање, „људикање”; већ она имају и важну улогу у култури памћења. Она настају из „дужности према коренима” како је то лепо дефинисао у свом излагању Милован Буха.
Дарко Милојковић је поздравио присутне у име Удружења потомака и поштовалаца добровољаца, и том приликом представио Удружење. Заправо, говорио је о основној идеји и мотиву који окупља људе у удружењу, а из скромности није набројао све активности које удружење има. Заправо, како је реч о удружењу које је барјактар
патриотске друштвене делатности, било би преобимно када би се само таксативно навеле све њихове активности које обухватају широк мисионарски и педагошки спектар. Поред културиних програма, који би се могли назвати конвенционалним, као што су промоције књига, трибине, предавања, изложбе, концерти, издавање књига, Удружење организује образовна путовања и нешто што је спецификум у српском
културном простору – планинарско историјска секција. Овом делатношћу, која се углавном одвија на Фрушкој гори, Удружење обухвата неколико области: здрав живот, неговање породичних вредности, културу памћења и ходочашћа. О самој тој активости било би потребно направити посебну репортажу.
Потом је Дарко најавио професора Милана Мицића, секретара Матице Српске који се заветно бави историјом српских добровољаца. Мицић овој теми прилази као акрибични научник и објавио је неколико књига којима се бави историјом добровољаца, али рекло би се да га на рад подстиче она дужности према коренима, зов предака који живе у њему, у чији спомен Мицић даје свој глас и писану реч. Тај глас изгледа као глас вапијућег у пустињи заборава. Ови људи су због саме необичности судбине и невероватног витализма достојни пажње. А о њиховом патриотизму је сада сувишно и говорити. Сам њихов долазак на Солунски фронт је невероватан. Путовање преко пола света. На пример, добровољци који су били мобилисани у аустроугарску војску и послати на источни фронт у Русију су се сами предавали или чинили тако да буду лак плен за руску војску. Потом је у Одеси направљен Српски добровољачки одред који је преко Сибира, Индијског океана,
Суецког канала, доспео на Солунски фронт. А шта тек рећи за добровољце из Америке који су били рудари или радили друге послове које је већином окупио Михајло Пупин, какве су тек биле њихове путешествије да би се прикључили српској војсци. Ови добровољци су били главна допуна српске војске и око 30% војске која је пробила
Солунски фронт, су чинили управо српски добровољци. Неки су и директно прелазили из аустроугарске у српску војску, као што је био случај са Сремским добровољачким одредом, који је, заправо, последњи био у одбрани Београда. Ми знамо, а он је то и помињао, за говор мајора Гавриловића који неки несрећници оспоравају, али чувени и
надахњујући говор мајора Гавриловића није био последње слово у одбрани наше престонице. Чињеница је, дакле, да су Београд последњи бранили управо ови сремски добровољци. Добровољци су чинили главну попуну у јединици Војина Поповића, славног Војводе Вука, дакле, елитној четничкој јединици, која је због показане храбрости била названа и Легија смрти. То је јединица која је и пробила на Кајмакчалану Солунски фронт. Главнину ове јединице, у то време, чинили су управо српски добровољци.
После рата, они као лојалан елемент, насељавају највише Панонију и те северне границе према Мађарској на којима је било проређено српско становништво, док националне мањине нису уопште биле лојалне новој држави а граница је била према Мађарској, па и према Румунији. Тако да је ту настало 260 насеља, након Аграрне
реформе која, по свој прилици није била најсрећније решење а поприлично је је критиковао и славни Милош Црњански. Колонизација није урађена баш најбоље. Добровољци су ту дошли са породицама, дочекали су их лоши нехигијенски услови, трошне, тескобне куће. Смртност је била велика. Они су дошли из планинских крајева у равницу, у влажне, мемљиве куће. Многи су се побољевали од туберкулозе. Била је велика смртност међу децом и нарочито међу женама, тако да су многа ова села названа „села удоваца”. Било је 83 таквих насеља у Славонији. Једно од њих је управо и ово о којем је говорено у књизи Нова Градина.
О самој Новој Градини је најлепше причао Милован Буха који се прво захвалио свима који су дошли, јер нису очекивали толику посећеност. Захвалио се на исказаном поштовању. Потом је направио ограду, рекавши да му је професор Мицић „одузео” многе теме на које је и сам желео да се осврне, али је ипак, његова нарација је била
консеквентна и целовита. Права једна херцеговачка прича, одмерена, течна али и лапидарна. Прича полако и каже све што има, некада направи само увод у оно што је желео да каже, али то буде довољно да се створи слика. Сама Нова Градина је мало село од 59 кућа. Ове године се слави 100 година од њеног настанка. Каже се да је славонско село, мада су га они сматрали херцеговачким и далматинским у Славонији. Прва кућа је направљена 1927. године. Дошли су Солунци, добровољци, на пустару грофа Јаннковића који је побегао у Мађарску. После рата их је десетковала Шпанска грозница, која је однела више живота него Први светски рат. До 1931. године изграђене су већином и остале куће. Лепо је описао атмосферу села у коме је одрастао и у коме је он трећа, може се рећи последња, генерација. Атмосферу између два светска рата којој он није био очевидац, али остао је тај амбијент „људикања”. То у ствари значи да два човека разговарају. За мештане Нове Градине, они људикају. Кад их је троје и више, онда зборе, размењују мисли, утиске итд. Посебна институција у селу су биле бабе. Бабе би седеле на клупама пред кућама, и ако би их неко питао – где је ко отишао – оне би тачно знале куд је отишао, када, зашто и када ће се вратити! Дакле, бабе су биле google много пре постојања интернета.
Село је настајало и нарастало упркос страхотама Великог рата, па Шпанске грознице, и тепког навикавања на живот у новој средини, тих горштака. Село је живело мирним животом све док се није чуло да је неки Хитлер нап’о Пољску. Само један човек у селу је читао новине и преносио те вести. Једног дана, тај рат је дошао и у Нову Градину, у виду немачког тенка који се појавио на раскрсници села. Тако су дознали да је почео Други светски рат и да нам је држава пропала. На сам Видовдан, наши непријатељи, који су, како рече Буха, увек више водили рачуна о нашим празницима од нас самих, банули су зором у село. Пун камион усташа је дошао и људи су били позвани да дођу одмах сви у центар села на збор. Требало је да понесу само оно што могу понети у рукама и да одвежу и поведу стоку, кола и сл. Један усташа је распоређивао, па би рекао нпр. – „Пери се конвискују коњи, запрега и дају се Фрањи из Сувопоља“.
Након што су сви сељани на тај начин предали своју имовину, кренули су под оружаном пратњом ка Сави. Тај човек који је распоређивао коме се шта одузима и коме ће од Хрвата то припасти је после 1945. године постао први председник општине Вировитица. Многа зла су на нанијели наши сусједи али, сматра Буха, „били би мање
пакосни кад би знали како је лијепо бити Србин.“
Три ноћи, у којима је непрекидно падала киша, сељаци су ходали до села Гуње, преко пута њега је Брчко, надајући се да ће, ако пређу Саву, бити спашени. Једна млада жена са двоје мале деце у наручју, није више могла да издржи и бацила се у Саву. Спасао их је Милан Недић који је пет дана непрекидно телефонирао са немичким официрима али и са самим Антом Павелићем, тражећи да им се поштеде животи и да им се дозволи да пређу у Србију. На крају су Немци то успели да издејствују и
сељани Нове Градине су били спашени код Бање Ковиљаче. Прешли су Саву, а потом и Дрину и прешли су у Србију и ту били распоређени по кућама људи који су и сами већ гладовали и патили, да са њима скупа наставе да гладују. Већина Срба је отишла у Партизане. Двадесетак процената мештана Нове Градине је изгинуло у Другом светском рату. Највише у редовима Партизана, мада их је било и у Четницима, Недићевцима и један је био Љотићевац. Иначе познати партизански бомбаш Бошко Буха је из овог села.
По завршетку Другог светског рата, они који су остали живи отишли су у Маршалат тражећи да се населе у Србији, односно у Војводини. Опције су биле Стара Пазова или Црвенка. Међутим, примио их је Иван Рибар и рекао им – Другови, ја сам Хрват, али су Хрвати непоуздан народ, они ће десет година трпети сваку власт, а онда ће кренути да се буне. Зато ви треба да се вратите у своје родно село, да се жените и удајете са домаћим стаовништвом и да створимо један нови народ. Тако су се мештани Нове Градине вратили у своје потпуно опустело село, у коме су иначе усташе биле населиле Загорце који су отишли испред староседеоца. Само ретки су остали. Али, ништа
оставили нису. Дошли су у празне куће. Чак су им и воћке биле отрешене, тако да ни једну воћку нису затекли. Међутим, кренули су све из почетка и тада долази та друга генерација, генерација градитеља који су успели да створе једно напредно село које је имало све потребне институције: Дом здравља, стоматолога, школу, фудбалски клуб итд. Живели су мирно и напредно све до 1971. године. До тада је била снажна
вера у војску. Поштовали су режим, међутим након догађања из 71. су увидели да је ђаво поново заиграо коло испред њихове куће. Наравно, 91. су поново сви отишли и живе неки други људи, који су потпуно туђи, страни Новој Градини.
Међутим, да Нова Градина живи и даље сведочи и младић, Вељко Шолаја, ученик Богословије, који је увеличао програм пригодом гусларском песмом, а потом је са још двојицом својих другова из Богословије отпевао песму „Нема раја без роднога краја”, коју сам слушао небројео пута и зато могу да посведочим да је ово њихово извођење једно од најупечатљивијих и најаутентичнијих од свих које сам чуо. Дакле, тај млади човек није рођен у Новој Градини. Његов отац је из Нове Градине, али ето и он сматра да је пореклом из Нове Градине и обилази свој завичај, гробље и капелу на гробљу.
На крају вечери обратила се још проф. Књижевности Јелица Говедарица и историчар Павле Орбовић, кустос музеја у Врбасу, чијом сарадњом је и дошло до идеје да се направи представљање ове књиге.
Дејан Перишић
Преузето са сајта: https://www.cudo.rs/
